Ponekad, davna, setim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pesme
to se slučajno zapevuši.

Gde li si noćas, ti daleka,
da li si negde svila dom,
ili još uvek, kao nekad,
lutaš ponoćnim Beogradom.

Da li još tražiš onog čudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si tražila uzaludno
i one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj
on ipak jednom mora doći
iz tvoji lepih snova, draga,
u tvoje nimalo lepe noći.

Kao što dođu ove pesme
iz divnih šuma nepoznatih
pravo u naše ružne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad, tako, setim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pesme
što se slučajno zapevuši.

Vitomir Nikolić