FORUM
CETVRTAK, 2017-01-19
Vrelo.ucoz.com - Babusnicki INTERNET portal
[ New messages · Members · Forum rules · Search · RSS ]
Page 1 of 11
FORUM » POLJOPRIVREDA » PCELARSTVO » ORGANIZOVANJE PČELA NA PAŠI
ORGANIZOVANJE PČELA NA PAŠI
adminDate: NEDELJA, 2013-03-17, 3:01 PM | Message # 1
Generalissimo
Group: Administrators
PORUKA: 1384
Awards: 0
Reputation: 0
Status: Offline
Iako dosta proučeno, ponašanje pčela u košnici i van nje, prilikom
sakupljanja nektara, ipak nije dovoljno poznato pčelarima, jer smatraju
da to nije previše važno za praksu. Zapravo, istina je sasvim
suprotna. Dobro poznavanje ponašanja pčela tokom paše, direktno nam
pomaže da odaberemo ispravnu tehniku pčelarenja, koja će nam dati
najbolje rezultate. Ili bar da ne pravimo štetu pčelama našim pogrešnim
potezima.


Svi smo čitali o datumu početka optimalnog roka za razvoj društava za glavnu bagremovu pašu (datum koji
pada na 51 dan pre početka cvetanja bagrema). Taj period svakako
moramo imati na umu, ali shodno najnovijim istraživanjima treba znati
da više pažnje treba posvetiti drugoj polovini tog perioda, nego samom
njegovom početku, kada se najčešće ne primenjuju nikakve posebne mere.
Naravno, otvoreno je i pitanje da li uopšte treba stimulisati društva u
proleće na bilo koji način. Još su 1967. Taranov i Jazikov utvrdili da
na obilnoj paši heljde, najviše meda donesu društva čije matice
najintenzivnije zaležu na dvadeset do trideset dana pred početak same
paše, iako su matice drugih društava nosile mnogo više jaja od njih
tokom kasne zime i ranog proleća, kada je razvoj društava tek počinjao.
To ukazuje na veliko učešće mlađih i sredovečnih pčela u medobranju.
Ovo istraživanje je očigledno zaboravljeno, verovatno i zbog toga što
su nedostajali još neki podaci koji bi rasvetlili ceo problem. Posle
činjenica iz biologije pčela koje slede u narednom tekstu shvatićemo u
kakvoj smo zabludi bili, i biće nam lakše da rukovodimo efikasnim
razvojem društava.
Treba znati neke osnovne činjenice o izletnicama. U trenutku kada treba da krenu u prirodu na sakupljanje
neophodnih resursa, pčele se oslobađaju suvišne mase, tako što se neki
unutrašnji organi smanjuju i degenerišu, pa i delimično atrofiraju ili
resorbuju. Voštane žlezde koje su kod mladih pčela veličine 100–120
mikrometara, smanje se na 12–15 mikrometara. Ždrelne žlezde se smanje
sa 130 mikrometara na 62 mikrometra. Zapremina srednjeg creva se smanji
sa 23kubna milimetra na samo 8–9. Tako se oslobodi prostor za uvećanje
zapremine medne voljke, kako bi u nju stalo što više nektara, čak do
65mg (A.N. Efremov tvrdi i do 70mg kod pčela odgajenih u optimalnim
uslovima na prirodnoj hrani). Kod maksimalnog punjenja medne voljke,
pčela znači nosi nektar koji predstavlja više od 2/3 njene mase. Kod
mladih pčela je visok sadržaj belančevina u telu, dok se kod izletnica
smanjuje u svim tkivima, osim u grudima gde raste, jer se tu nalaze
mišići za letenje. Sadržina ugljenih hidrata i glikogena dostiže
maksimum baš kod izletnica, jer su ove materije izvor energije za
letenje. Izletnice imaju bolje razvijen nervni sistem nego kućne pčele
(Janko Božič, 1998). Masa izletnica se u proseku smanji za 25%, tako da
izletnica ima prosečnu masu od 80–85mg. U svakom slučaju, masa pčela
zavisi pre svega od toga kako su pčele odgajene, na kvalitetnoj
prirodnoj hrani ili na surogatima koje pčelama nameće čovek. Od
prosečne mase pčela u zajednici tokom glavne paše umnogome zavisi
prinos. Još je Taranov pokazao da zajednica sa prosečnom masom pčela od
62–85mg donese 17,3kg meda, od 86–90mg donese 20,4kg meda, od 91–95mg
donese 21,8kg meda, a od 96–100mg donese 24,4kg meda. Prosečna masa
pčela u jednom društvu direktno zavisi od broja kućnih pčela, jer su
izletnice i tako lakše od proseka. To je još jedan dokaz da društvo
donese više meda ako ima manje izletnica. To sada verovatno čudno
zvuči, ali ćete u tekstu koji sledi videti o čemu se radi. Vidimo da je
prinos kod zajednica sa najvećom prosečnom masom pčela veći za 41% u
odnosu na zajednicu sa najmanjom prosečnom masom pčela. Posle ovih
podataka, mislim da svaki pčelar treba tri puta da stavi prst na čelo
pre nego što pčelama doda bilo koju vrstu veštačke hrane.
Pčele sakupljaju nektar na cvetovima raznih vrsta biljaka. Nektar u sebi može
da sadrži od 5% do 80% šećera, najčešće od 35% do 45%. Saharoza (tzv.
trščani, beli konzumni šećer) je predominantna ili jedina vrsta šećera u
nektaru mnogih biljaka. Kod nekih biljaka je udeo saharoze u nektaru
pođednak sa udelom monosaharida (glukoza i fruktoza), a kod nekih
suvereno dominiraju glukoza i fruktoza. U nektaru ima tragova i drugih
vrsta šećera (maltoza, melibioza, rafinoza, melicitoza). Recimo, u
nektaru lipe preovlađuje saharoza, od 50,92–66,56% (E. V. Kučerov, S.
M. Siraeva, 1983). U nektaru se nalaze i azotne materije, organske
kiseline, masti, minerali, vitamini i aromatske materije, ali sve ove
komponente zajedno ne prelaze 2% od ukupne količine izlučenog nektara
(Lesley J. Goodman, 1998).
Pčela sabiračica nektara, pri dolasku u košnicu, po Taranovu nektar predaje mladim pčelama, koje vrše dalju
njegovu preradu i skladište ga u saće, jer imaju veću sposobnost da
pretvore složene šećere u proste. Kasnije ćemo videti da li je baš
tako. Pčela luči enzim (protein) invertazu, koji složeni šećer iz
nektara (saharozu) pretvara u proste šećere (glukozu i fruktozu) i tako
počinje da pravi med. Taj proces se zove invertovanje šećera. U
radovima M.V. Žerebkina i I.N. Jakovljeve (1970) navodi se da radilice
imaju najveću sposobnost invertovanja u toku leta, a da je ona najveća u
toku glavne paše. Takođe, po podacima Simpsona (1957) i Žerebkina
(1965), invertaza koju luče ždrelne žlezde je najaktivnija kod pčela
starosti oko 20 dana (dok Taranov tvrdi da je u pitanju period od 12.
do 15. dana kod jakih društava, a od 25. do 27. dana kod slabijih
zajednica, što je očigledan dokaz da je ovaj period varijabilan). Sve u
svemu, to bi otprilike više bile pčele koje su zašle u drugu polovinu
života, i manje im odgovara naziv mlade pčele, jer je leti maksimalna
dužina života pčela do 36 dana, a po novim istraživanjima oko 3–4
nedelje u periodu najvećih aktivnosti. I Thomas D. Seeley (1998) navodi
da pčele primateljice nektara pripadaju sredovečnim pčelama, što se
slaže sa pomenutim istraživanjima. Diplomirani biolog drJanko Božič
(1998) kaže da pčele vrše funkciju preuzimanja nektara od izletnica od
8. do 17. dana života, što se strogo poklapa sa periodom gradnje saća.
Lebedev nam je govorio da na slaboj paši izletnice same odlažu doneseni nektar
u saće. Ali, pri obilnoj paši se u društvu pojavljuje posebna grupa
mlađih i sredovečnih pčela primateljica nektara. One imaju maksimalno
razvijene ždrelne žlezde, koje luče sekret sa dovoljnim količinama
invertaze. Pri preradi nektara one mu dodaju taj sekret. Invertirajuća
sposobnost invertaze kod pčela skladištarki nektara je 4–5 puta veća
nego kod hraniteljica legla.
Po povratku pčela sa paše, primateljice nektara probaju nektar poreklom od različitih biljaka i
različitih pčela koje ga donose, te su u mogućnosti da uporede njegovu
slast i zatim se preorijentišu na izletnice koje donose slađi nektar.
Izletnice sa relativno koncentrovanim nektarom bivaju brzo ispražnjene
(za manje od 40 sekundi), i one su onda time stimulisane da izvode
odgovarajući ples i regrutuju ostale izletnice ka paši koju i same
trenutno posećuju. Nasuprot tome, od izletnica koje donesu slabije
koncentrovani nektar, on se sporije preuzima od strane primateljica, i
one ga čak često nude većem broju primateljica (koje očigledno nisu
previše zainteresovane za nedovoljno sladak nektar). Takve izletnice
nisu stimulisane da regrutuju druge pčele za svoju pašu, pa i same mogu
biti regrutovane za neku jaču i kvalitetniju pašu. Međutim, ako dođe do
pregrevanja košnice zbog spoljnog otopljenja, nastaje velika potražnja
za ređim nektarom ili vodom od strane pčela koje regulišu mikroklimu u
gnezdu. Zato u takvim trenucima prednost u brzom rasterećivanju imaju
izletnice koje nose ređi (manje sladak) nektar, koji obiluje tada
potrebnom vodom, u odnosu na izletnice koje nose koncentrovani nektar.
Tako će izletnice sada biti sve više regrutovane da donose vodnjikavi
nektar ili vodu, sve dok toplotna kriza ne prođe (Thomas D. Seeley,
1995; M. Lindauer, 1971; Lesley J. Goodman, 1998). Ovakvo ponašanje
uslovljeno je sposobnošću pčele da utvrdi koncentraciju šećera u
nektaru. Ta sposobnost je skoro neverovatna. Antenalni i tarzalni
receptori pčele mogu da registruju koncentraciju šećera od 0,06%, ali je
uloga tako finog osećaja u sakupljanju nektara i dalje nejasna nauci
(J. G. Stoffolano, 1995; Lesley J. Goodman, 1998).
Dr Karl Ritter von Frisch, koji je dešifrovao govor pčela – pčelinje plesove, celoga
života je smatrao da njemu jedino nejasan tzv. drhtavi ples, pčelama ne
govori ništa, zaboravljajući da priroda ništa ne čini uzalud. Ali,
profesor biologije na Fakultetu bioloških nauka pri Univerzitetu Kornel
u SAD-u Thomas D. Seeley je uspeo da reši ovu misteriju. On je još
1987. došao na ideju šta bi taj ples mogao da znači kada je izveo
sledeći eksperiment. Odstranio je iz društva najveći deo primateljica
nektara, i posmatrao je efekte koji su bili onakvi kakve je i očekivao.
Pčele izletnice su umesto uobičajenih desetak sekundi, sada morale da
traže primateljice koje ih rastovaruju oko 30 sekundi. Ali je otkrio,
na svoje iznenađenje, da tada mnoge sabiračice izvode drhtavi ples po
vraćanju u košnicu.
Primetio je i to da se posle oko 2 sata broj drhtavih plesova smanjio, a da izletnicama više nije potrebno mnogo
vremena da nađu primateljice. Znači, za 2 sata su pčele primateljice,
odstranjene na početku ogleda, na neki način bile zamenjene
(regrutovane iz nekih drugih grupa pčela).
Ovo slučajno otkriće ga je navelo da pomisli da drhtavi ples služi za odstranjivanje tesnog
grla prilikom pojačanja unosa nektara u košnicu, kada nedostaje
izvestan neophodni broj primateljica, te da ples regrutuje druge pčele
da vrše tu funkciju. U prirodi nema analogije odstranjivanju
primateljica, već do drhtavog plesa dolazi kada se paša pojača. Tada se
javlja nedostatak primateljica, pošto je priliv nektara jako veliki, i
stari broj primateljica fizički ne može da ga preuzme.
Seeley je 1991. godine izveo konačni eksperiment. Oglednu košnicu je odneo u
Nacionalni park Adirondak, gde nema nikakve paše, i jedini „izvor
nektara" je bila  hranilica na izvesnoj udaljenosti od košnice, na
kojoj su pčele punile medni mehur maksimalno. Pokazao je da ako
izletnica nađe primateljicu za najviše 20 sekundi, ona izvodi samo onaj
ples kojim obaveštava o lokaciji paše. Ako joj je za to potrebno više
od 40 sekundi, onda će verovatnije da izvodi drhtavi ples. Ustanovio je
još nešto jako interesantno. Kada su se pčele vraćale u košnicu tempom
od 3 u minutu, drhtavi ples nije izvođen, a posao primateljica je u
toku celog takvog dana vršilo 550 pčela! Sledećeg dana, kod povećanog
doziranja sirupa u pomenutu hranilicu, kad se u košnicu vraćalo više od
25 pčela u minutu, izvođeno je više od 15 drhtavih plesova (znači da
su nedostajale primateljice), iako je u tom trenutku više od 2000 pčela
vršilo funkciju primanja nektara, što znači da ih nije bilo dovoljno!
Ipak, ove cifre nam ne govore koji procenat pčela ide u pašu, a koji
vrši funkciju prerade i skladištenja nektara. Ali, to možemo i sami da
utvrdimo.
L. Bornus tvrdi da pčele izletnice čine 27,3% od ukupnog broja pčela, a da glavni teret medobranja pada na kućne pčele.
Slično misle i Klaus Wallner i Ralph Büchler (2003), smatrajući da ih
ima oko 30%. Lebedev smatra da ih u jakoj paši nema manje od 50%. A.N.
Efremov (1966) pokazuje da je taj procenat još manji, oko 15%, što je,
kao što ćete videti, mnogo bliže istini, mada se, zavisno od situacije,
procenat menja. Tome ide u prilog činjenica da izletnica predaje
nektar koji preuzimaju 3–4 primateljice, a na jakoj paši čak 10–12, kad
se pčela i duže zadržava u košnici. Ovo je posledica tzv. socijalne
razmene hrane, mada ona u ovom slučaju ima mnogo šire značenje, što
ćete uskoro videti. U prilog ovome ide i činjenica o kojoj je na osnovu
istraživanja izvestio Lindauer (1954), da je sastav sadržaja mednog
mehura kućnih pčela i pčela izletnica u okviru jedne zajednice takoreći
identičan. Prema Taranovu, brzina predaje nektara je različita i
iznosi od 20 sekundi do nekoliko minuta, što se naročito poveća za
vreme intenzivne paše, kada izletnica još i mora da pronađe tako veliki
broj primateljica. A u jakoj paši medna voljka pčele je i punija.
Naravno, stoji činjenica da je podatak o broju izletnica zapravo
krajnje relativan, i da zavisi od velikog broja faktora. Ipak, postoji
način da se utvrdi približna vrednost za zadato biološko–sezonsko
stanje pčelinje zajednice. Sam podatak o broju izletnica izražen u vidu
cifre ne znači ništa posebno za praksu. Važno je da se zaključi da je
neophodno u košnici imati što više pčela primateljica nektara, tj.
pčela njima najpribližnijim po starosti (fiziološkom stanju), kako bi u
slučaju potrebe za većim brojem primateljica lako mogle da pomognu, i
tako povećaju stepen iskorišćenja paše.
Prema Lebedevu, pri dnevnom prinosu do 1kg, u mednoj voljci izletnice se nalazi 7,1mg
nektara (tada pčela sama smešta nektar u saće), pri prinosu do 2kg,
15,5mg (nektar preuzimaju 2 primateljice), a pri prinosu do 4kg na dan,
napunjenost voljke raste do 28mg (nektar preuzimaju 4 primateljice).
Tek pri najjačoj paši, pčele pune mednu voljku do 60–70mg (nektar
preuzima 10–12 primateljica). Naravno, voljku do 70mg mogu da napune
samo pčele odgajene na medu i polenu, a ne na šećeru i kojekakvim
zamenama polena, i to u jakom društvu, te jedino te pčele možemo zvati
produktivnima. Iz svega ovoga proizlazi da svaka primateljica preuzme
oko 6–7mg nektara (jer je to količina koju je sposobna da preradi). Po
preuzimanju nektara, primateljica ga delimično podeli i sa drugim
pčelama u košnici.
Pri sakupljanju nektara, pokazalo se da pčele više pune mednu voljku na udaljenijim nego na bližim pašama.
Pčela kreće na pašu sa izvesnom rezervom hrane u mednom želucu, potrebnom za
let. Pored toga, u njenom telu ima i drugih rezervi energije: glikogen
u mišićima i masnom tkivu, trehaloza (transportni šećer u hemolimfi
koja je sastavljena iz dva molekula glukoze). Istraživači su utvrdili
da pčele na paši sakupljaju nektar uz minimum utroška energije. U
posebnim uslovima, kada u prirodi ima obilja lako dostupnog nektara,
pčele primenjuju drugačiju strategiju. Takve paše obično i naglo
presahnu (šumska paša). Pčele sada za raspoloživo vreme posisaju
najveću moguću količinu nektara, ne vodeći računa o utrošku energije.
Tako se pčele dosta iscrpljuju, jer društvo za kratko vreme sakupi
mnogo meda. Vrlo je verovatno da je ovakva izabrana strategija krivac
za gubitak pčela izletnica na šumskoj paši. Pomenute dve strategije se
suštinski ne razlikuju mnogo. Kod obe, pčele donose manje nektara sa
bližih paša u odnosu na daleke. Ali, pri drugoj strategiji, pčele sa
bližih paša ipak sakupe više nego da su upotrebile strategiju minimuma
utroška energije. Tačni razlozi promene strategija nisu razjašnjeni. Na
izbor pčela verovatno utiče umor izazvan letenjem i kvalitet paše.
Naravno, treba računati i da količina nektara u mednoj voljci izletnice zavisi i
od koncentracije šećera u nektaru. Tako je drKarl Ritter von Frisch
(1955) utvrdio da su pri koncentraciji šećera od 17% pčele u voljci
donosile 42mg hrane, pri 34% su donosile 55mg, a pri 68% čak 61mg.
Pčele inače i najbrže sakupljaju nektar koji sadrži 50–60% šećera,
prerađujući ga uz najmanji utrošak hrane i energije. Naravno, mi ovde
razmatramo samo intenzivnu pašu na kojoj pčele donose najviše meda,
puneći mednu voljku do maksimuma, jer u nektaru uvek ima dovoljno
šećera. Treba voditi računa i o temperaturi vazduha, jer samo na
optimalnim temperaturama biljke maksimalno mede.
Temperatura najviše utiče na lučenje nektara. Na višoj temperaturi opne na
nektarijama postaju propustljivije, a voda brže rastvara šećer. Na
niskim temperaturama lučenje nektara se jako smanjuje ili čak sasvim
prestaje. Višnja počinje da daje nektar na 7–8stepeni C, trešnja na
10C, heljda na 15C, a prema nekim podacima džanarika može da medi i na
4C, samo što je tada pčele ne mogu iskoristiti. Na nižim temperaturama
nektar mogu da daju i rane prolećne medonoše kao što su visibaba i
podbel. Svetlost takođe potpomaže lučenje nektara. Cvet lipe u senci
luči oko 4,36mg nektara, a na osunčanoj poziciji čak 11,54mg.
Ispitivana je nektarnost pojedinačnih cvetova lipe u Rusiji (E. V.
Kučerov, S. M. Siraeva, 1983) na sredini cvetanja, i mikropipetama je
sakupljeno 5,0–6,4mg nektara, a krajem cvetanja samo 2,4–2,8mg. Ali,
prekomerno osvetljenje u sadejstvu sa visokim temperaturama isušuje
nektar, naročito kod cvetova sa otvorenim nektarijama (repica, bela
gorušica, jagoda, heljda). Zato oni u oblačnim danima luče 1,5 do 3
puta više nektara nego u sunčanim. Kod biljaka sa duboko skrivenim
nektarijama (crvena detelina), lučenje nektara u sunčanim danima je
veće čak od 2 do 5 puta. Crvena detelina u hladovini luči 2,5 puta
manje nektara nego kada je osvetljena. Optimalna vlažnost vazduha za
lučenje nektara kod većine biljaka je 60-80%. Kod heljde se nektarnost
povećava pri povećanju vlažnosti vazduha, a facelija i crvena detelina
daju više nektara pri izvesnom smanjenju vlažnosti vazduha. Lipi ne
odgovara visoka vlažnost vazduha, jer pri vlažnosti od 100% u nektaru
ima samo 22% šećera, naspram čak 72% pri vlažnosti od 51%. 
U mađarskom časopisu Meheszujsag br. 3 iz 2000. godine, objavljeno je
istraživanje sprovedeno u Kanzasu (SAD), sa ciljem da se utvrdi
optimalna temperatura za maksimalni unos nektara. Utvrđeno je da ona
iznosi od 29,4C do 30,4C, kada pčele unose 58% od ukupno unetog nektara
u jednom danu (za većinu nektaruša u našim krajevima optimalni raspon
za unos nektara je od 16–26C). Oko 10% nektara pčele unose čak i pri
temperaturi od 37,7C, dok na temperaturi ispod 26,6C donose svega 3,3%.
Najveći unos nektara je kada toplom danu prethodi nešto svežija noć
(ali umereno sveža, jer jako hladne noći umanjuju lučenje nektara).
Razlog za ovu pojavu leži u činjenici da tokom svežijih noći biljke
umanjuju polimerizaciju šećera stvaranog u toku dana fotosintezom, pa
preostaje veća količina slobodnih šećera za izlučivanje tokom narednog
dana. Pri vetru od 25 m/s pčele ne lete uopšte.
Treba razmišljati i o činjenici da 80% izletnica nektar sakuplja na udaljenosti ne većoj
od 750 m od pčelinjaka (Eckert, 1955). Kasnije je i dokazano da je to
najekonomičniji let. Ako je pčelinjak udaljen 3 km od paše, pčele
donesu svega 33% sakupljenog nektara, dok ostatak utroše za let. Čak i
kada je paša udaljena 500–750 m od košnice, pčele donesu samo 57%
sakupljenog nektara. Znači, punu mednu voljku naći ćemo samo kod pčela
kojima je paša bukvalno nadomak pčelinjaka. Utvrđeno je da pčela utroši
11,5 mg nektara (Olearts) za jedan čas leta (trutovima je za isti
napor potrebno tri puta više nektara).
Colin G. Butler (u svojoj knjizi The World of the Honey Bee, 1974) je prvi opisao šta se dalje
događa u košnici. Primateljica bira miran ugao gde nastavlja da
prerađuje nektar. Ona otvara svoje čeljusti i iz mednog želuca vrati
deo nektara pokrećući jezik napred-nazad. Onda vrh jezika sporo podiže i
ubrzo spušta. Ciklus pokreta se ponavlja, s tim što se vrh jezika
podiže sve više i više, a svaki put se izbaci još jedan mali deo
nektara, sve dok se ne pojavi prilično velika kap ispod njenog
delimično savijenog jezika. Kap se ponovo proguta i ceo proces se
ponavlja 80–90 puta u toku čak oko 20 minuta! Tako se vrši dodatna
prerada nektara koji se onda smešta u ćelije. Ako je paša ekstremno
jaka sa visokim dnevnim unosom u najoptimalnijem delu dana, te nema
dovoljno prostora, nektar se privremeno ostavlja i u ćelijama sa jajima
ili mladim larvama, čak ponekad i bez bilo kakve prerade, u najvećoj
žurbi, što je ekstreman slučaj. Odatle potiče prskanje nektara sa rama
mladog otvorenog legla koji stresamo, i to pokazuje da je paša u jakom
usponu.
Za nas je ovde interesantan period od 20 minuta koji primateljica provede u košnici do ponovnog preuzimanja nektara od
izletnica. To znači da svaka primateljica u toku jednog sata (60
minuta) preuzme nektar od samo tri izletnice, a pošto u jakoj paši
izletnicu rastovaruje 10–12 primateljica, to bi značilo da kada se po
jedna pčela vraća u košnicu u toku svakog minuta sa punim želucem pri
jakoj paši na kojoj prosečno provede 15–20 minuta, društvo mora da
obezbedi oko 200–240 primateljica (20 minuta × 10 primateljica ili 20
minuta × 12 primateljica), u optimalnim uslovima. Međutim, ako znamo da
se u delu dana kada je medenje najintenzivnije u košnicu vraća 200–300
izletnica u minutu, onda matematika govori da u društvu imamo bar
40–60 hiljada primateljica (200 × 200–300) što naravno nije ni tačno ni
moguće. O čemu se radi? Pri jako intenzivnoj paši ovaj proračunati
broj primateljica se smanji zbog već objašnjenog ubrzanijeg privremenog
skladiranja nedovoljno prerađenog nektara, tj. zbog skraćenja pomenutog
perioda prerade od 20 minuta. Ovakvi proračuni su krajnje nezahvalni,
jer se tu upliću i mnogi drugi lokalni i privremeni faktori (doba dana,
vremenski uslovi, genetika, udaljenost i izdašnost paše), ali su
svakako tačni ilustracije radi, jer nam je sada situacija u košnici
sasvim jasna. Znači, neverovatno je veliko učešće mlađih i sredovečnih
pčela u medobranju!
Dokaza da izletnice čine oko 15% od ukupnog broja pčela u društvu ima još mnogo (a ne 65% pri intenzivnoj paši kod
najjačih društava kako su tvrdili Krivcov i Lebedev, a što su i sami
demantovali pre par godina rekavši da je to u stvari ukupan broj pčela
koje učestvuju u paši, i primateljica i izletnica)! Naime, poznato je
da pčele izletnice imaju visok nivo juvenilnog hormona (JH), a kućne
pčele nizak, te kada se ovim poslednjim da JH one postanu sabiračice.
Dr Gene E. Robinson (Univerzitet u Ilinoisu), dr Robert Page
(Univerzitet u Kaliforniji) i dr Colette i dr Alain Strambi (Francuski
nacionalni centar za naučna istraživanja) su zajedničkim radom pokazali
da pčele i same regulišu nivo ovog hormona, tako što kućnim pčelama
prema potrebi mogu da podignu nivo JH-a, pa da i one postanu izletnice i
obratno. Naravno, one će novu funkciju obavljati „odgovorno", ali sa
manje uspeha. Pokazali su i ono što nas u ovoj priči najviše
interesuje, da ako se formira društvo od isključivo mladih pčela, one
će se redovno pregrupisati tako da 10–20% njih postanu preuranjene
sabiračice (sa višim nivoom JH-a), jer im je toliko izletnica potrebno.
Zar ovaj procenat nije nemilosrdno podudaran maločas pomenutoj
vrednosti od 15%?!?!
Retko se razmišlja i o još jednom praktičnom problemu vezanom za broj izletnica. Čak i kada se nepobitno bude
pokazala tačnost navedenog zaključka o relativno malom broju pčela
izletnica, treba imati na umu podatak da ne donose sve izletnice samo
med. One donose i polen, propolis, vodu. Prema ruskim autorima (V. P.
Lebedeva, G. D. Bilaš, N. V. Irenkova i V. I. Lebedev, 2001) tokom
prolećnog razvoja pčelinjeg društva polen donosi 50–51% izletnica.
Tokom pašne sezone taj procenat se smanjuje na svega 5–10%. U periodu
odgajanja zimskih pčela polen sakuplja 12–15% izletnica. Znači, čak i
na jakoj paši, ne donose sve izletnice samo nektar, jer leglo i tada
mora da se hrani, saće mora da se gradi, a pčele moraju da se hrane i
polenom da bi uspešno obavljale poverene im poslove.
Pregrupisanje pčela na druge poslove koji ne odgovaraju uzrasnom dobu ne treba da
čudi. To je odavno poznato. M. Haydak je sa rama legla odstranio sve
pčele, i na njega pustio tek izlegle pčele. Da bi se leglo i pčele
održali u životu, nastupila je neverovatno brza regrutacija mladih
pčela koje su počele da obavljaju sve poslove u košnici, bez obzira na
svoju mladost. Već posle 3 dana, društvance je dobilo izletnice i
graditeljice saća. Posle 4 dana, pčele su počele da unose polen. Posle 7
dana, izvršena je apsolutna podela rada i sve se odvijalo
uravnoteženim i prirodnim tokom. Prof. dr Vasilija Filipović sa
Veterinarskog fakulteta u Beogradu davno je pokazala da i stare pčele
mogu (kada moraju) da obavljaju poslove mlađih, tako što je primorala
pčele stare 28 dana da luče mleč (naravno, kvalitet tog mleča je
posebno pitanje, ali se larve ipak odgajaju na njemu).
Treba ukazati i na razliku u ponašanju između slabih i jakih društava na
tihoj i obilnoj paši. Kod slabog društva na tihoj paši izleće mnogo
pčela u potragu za hranom. Razlog tome leži u proporcionalno velikoj
količini legla u odnosu na broj pčela. Leglo traži da se nahrani, pa su
pčele prinuđene da u srazmerno velikom broju odleću iz košnice u
potrazi za hranom. Kada nastupi intenzivna paša, broj izletnica se
smanjuje, jer se sakupljanje nektara obavlja lakše i sa manjim gubicima
u energiji, a pčele su više nego potrebne u samoj zajednici. Zato se
slabo društvo na jakoj paši odlično razvije. Kod jakog društva,
situacija je obrnuta. Na tihoj paši, mali broj pčela izleće u potragu
za hranom, jer im ona nije neophodna u nekim proporcionalno velikim
količinama, kao što je slučaj kod slabijeg društva. Pčele se tako
čuvaju i ne iscrpljuju se, očekujući jaču pašu. Kada ona nastupi, naglo
se uveća broj sabiračica nektara do potrebne granice, što je znači
obrnuto nego kod slabog društva. Te pčele izletnice, iako ne previše
brojne, uspeju da unesu ogromne količine nektara, jer su snažne i
neiscrpljene.
Za uspešno iskorišćenje paše očigledno je neophodan veliki broj primateljica nektara, i samo takva društva mogu doneti
mnogo meda. Postavlja se pitanje opravdanosti spajanja pred pašu ili
držanja dvojnih i višematičnih zajednica, jer se time samo remeti
prirodno ustanovljen odnos među starosnim grupama pčela, kao i ukupan
broj pčela koji tako nadmašuje prirodni optimum maksimalnog razvoja sa
jednom maticom. To prinuđuje pčele da se reorganizuju pa da određeni
deo pčela počne da radi druge poslove, a kao takve su manje sposobne,
jer rade posao koji moraju, a ne koji im uzrastom i razvojem pripada.
Možda naučnu opravdanost spajanja dve zajednice pred pašu možemo naći
samo u slučaju spajanja dva stabilna društva, sa mladim maticama i
obiljem hrane, u čiji razvoj se pčelar skoro uopšte nije mešao, te ona
imaju manji broj, ali vrlo kvalitetnih pčela, iako i tu njihov ukupni
broj mora da prelazi biološki optimum. Ali, s obzirom na skoro nikakvo
angažovanje pčelara, korist je veća od štete koja nastaje remećenjem
odnosa starosnih grupa, kao i ukupnog broja pčela. Lično u ovakvom
razmišljanju vidim veliku perspektivu razvoja pčelarstva u budućnosti.
Dr med. Rodoljub Živadinović
 
FORUM » POLJOPRIVREDA » PCELARSTVO » ORGANIZOVANJE PČELA NA PAŠI
Page 1 of 11
Search:

vrelo.ucoz.com
Create a free website with uCoz