| admin | Date: NEDELJA, 2011-08-07, 2:20 PM | Message # 1 |
|
Generalissimo
Group: Administrators
PORUKA: 1384
Awards: 0
Reputation: 0
Status: Offline
| Ako primorate ljude da reaguju, zadržavate kontrolu. Uvek je bolje ako vašeg protivnika pustite da vam dođe i tako njegove lične planove pokvarite.
Namamite ga vrhunskim obećanjima i onda ga napadnite. Zadržite kontrolu i nadmoć u vašim rukama.
8-o pravilo moći*: Učini da ti drugi ljudi priđu – upotrebi mamac ako je neophodno
.
Poštovanje pravila
Najveće evropske sile su se okupile na Kongresu u Beču 1814. godine da podele ostatke poraženog Napoleonovog carstva. Grad je bio preplavljen radošću, a veličanstveni balovi su ostajali dugo u sećanju. Senka samog Napoleona je, međutim, lebdela nad samim događajem. Umesto da bude ubijen ili proteran u izgnanstvo u neku daleku zemlju, poslali su ga na ostrvo Elba, nedaleko od italijanske obale.
Čak iako je bio u zatočeništvu na ostrvu, čovek tako hrabar i kreativan kao Napoleon Bonaparta je sve činio nervoznim. Austrijanci su kovali zaveru da ga ubiju na samom ostrvu, ali su zaključili da je to isuviše riskantno. Aleksandar I, ruski temperamentni car, povećao je tu uznemirenost na Kongresu kada se razbesneo jer mu je deo Poljske bio uskraćen: «Vodite računa, pustiću čudovište na slobodu!», pripretio je.
Svi su znali da misli na Napoleona. Od svih državnika koji su se okupili u Beču, izgledalo je da je samo Taljeran, Napoleonov nekadašnji ministar spoljnih poslova, miran i spokojan. Činilo se da kao da on zna nešto što drugi ne znaju.
Za to vreme je Napoleonov život na ostrvu Elba bio prava katastrofa u odnosu na nekadašnju slavu. Kao «kralju» Elbe bilo mu je dozvoljeno da obrazuje dvor – imao je kuvara, garderoberku, zvaničnog pijanistu i nekolicinu dvoranina. Sve to je bilo smišljeno kako bi se Napoleon ponizio, i izgleda da je delovalo.
Međutim, te zime se odigrao čitav niz tako neobičnih i dramatičnih događaja da su mogli da budu opisani u nekom dramskom komadu. Elbu su bili opkolili engleski brodovi, a svojim topovima su pokrivali sve moguće tačke izlaza. Ali ipak, 26. februara, 1815. godine, u sred bela dana, brod sa 900 ljudi pokupio je Napoleona i otisnuo se na more. Englezi su krenuli u poteru, ali im je brod umakao. Ovo skoro nemoguće bekstvo je zapanjilo javnost širom Evrope, a prestravilo je državnike na Kongresu u Beču.
Iako je bilo bezbednije da se napusti Evropa, Napoleon ne samo što je izabrao da se vrati u Francusku, već je povećao prednost tako što je krenuo na Pariz sa malom vojskom, nadajući se da će povratiti presto. Njegova strategija je imala efekta – ljudi svih staleža su mu se bacali pred noge. Vojska pod komandom maršala Neja je brzo krenula iz Pariza kako bi ga uhapsila, ali kada su vojnici ugledali svog nekadašnjeg voljenog vođu, promenili su strane. Napoleon je ponovo proglašen za cara. Dobrovoljci su uvećali redove njegove nove vojske. Delirijum se širio celom zemljom. U Parizu je gomila podivljala. Kralj koji je zamenio Napoleona pobegao je iz zemlje.
Napoleon je vladao Francuskom narednih stotinu dana. Ipak, uskoro se zanesenost stišala. Francuska je bila bankrot, njeni resursi su skoro bili iscrpljeni, a Napoleon je malo toga mogao po tom pitanju da uradi. Konačno je bio poražen u bici kod Vaterloa, u junu te godine. Proteran je u izgnanstvo na pusto ostrvo Sveta Jelena, na zapadnoj obali Afrike. Tu se više nije mogao nadati bekstvu.
.
Tumačenje
Činjenice u vezi sa Napoleonovim dramatičnim bekstvom sa Elbe su se pojavile posle mnogo godina. Pre nego što se odlučio na ovaj hrabri potez, posetioci na njegovom dvoru su mu govorili da je u Francuskoj popularniji nego ikada do tada i da bi ga zemlja ponovo prihvatila. Jedan od tih posetilaca je bio i austrijski general Koler, koji je ubedio Napoleona da ukoliko bi on pobegao, evropske sile bi, uključujući i Englesku, pozdravile njegov povratak na vlast. Napoleona su izvestili da bi ga Englezi pustili da ide, a njegovo bekstvo se zaista i odigralo u sred dana, u punom vidokrugu engleskih osmatrača.
Ono što Napoleon nije znao bila je činjenica da se iza svega toga nalazio jedan čovek koji je povlačio konce, i da je taj čovek bio njegov nekadašnji ministar spoljnih poslova Taljeran. A Taljeran nije sve to radio kako bi povratio slavne dane, već kako bi uništio Napoleona jednom za svagda. Uzimajući u obzir imperatorove ambicije koje su remetile stabilnost Evrope, Taljeran se odavno bio okrenuo protiv Napoleona. Kad je Napoleon bio proteran na Elbu, Taljeran se usprotivio. Tvrdio je da ga je trebalo poslati još dalje, ili Evropa nikada neće imati mira. No, niko ga nije slušao.
Umesto da i dalje insistira na svom mišljenju, Taljeran je čekao svoj trenutak. Radeći u tišini, on je na kraju zadobio poverenje Kastelrija i Meterniha, ministara spoljnih poslova Engleske i Austrije.
Ovi ljudi su zajednički namamili Napoleona da pobegne. Čak je i poseta Kolera, kada je došapnuo obećanje o slavi u uvo izgnanika, bila deo plana. Poput iskusnog kockara, Taljeran je sve unapred razradio. Znao je da će Napoleon upasti u klopku koju mu je namestio. Isto tako je predvideo da će Napoleon odvesti zemlju u rat, koji bi, uzimajući u obzir oslabljeno stanje Francuske, mogao da potraje samo nekoliko meseci. Jedan diplomata u Beču, koji je shvatio da Taljeran stoji iza svega toga, je kazao: «Zapalio je kuću kako bi je spasio od kuge.»
Kad postavim mamac za jelena,
ne pucam u prvu srnu koja priđe da ga pomiriše,
već sačekam da se celo stado okupi oko njega.
Oto fon Bizmark, 1815.-1898.
|
| |
| |
