| admin | Date: NEDELJA, 2011-08-07, 2:28 PM | Message # 1 |
|
Generalissimo
Group: Administrators
PORUKA: 1384
Awards: 0
Reputation: 0
Status: Offline
| Kako je izvršen puč 27 marta 1941 godine?
.
Najbolje i vrlo precizne opise dali su šef specijalnih operacija u Jugoslaviji Hju Dalton, zatim agent SOE u Jugoslaviji (od proleća 1940.) Tom Masterson i engleski plaćenik, pučista Miša Trifunović, lider Narodne odbrane.
.
Pismo Hjua Daltona
od 28. marta 1941. godine britanskom predsedniku vlade Vinstonu Čerčilu (lični Arhiv kneginje Jelisavete Karađorđević)
U prilogu Vam dostavljam kopije tri telegrama koje smo primili od majora Džordža Tejlora, našeg predstavnika na Balkanu. Telegrami se odnose na ulogu SOE u nedavnim dramatičnim potezima u Beogradu. Januara ove godine odlučio sam da pošaljem Tejlora na Balkan koji on veoma dobro poznaje. U to vreme bio je čovek broj dva, koji je radio za Ser Frenka Nelson-a ovde u Glavnom štabu. Međutim, s obzirom na očiglednu opasnost koja je pretila od Nemačke smatrao sam da privremeno treba da se lišimo jednog od naših najboljih ljudi i da ga pošaljemo da radi na terenu.
Posle velikih nerviranja usled kašnjenja u odlasku zbog nedostatka aviona stigao je u Istanbul 20. februara i odmah potom posetio Sofiju, Beograd i Atinu, a zatim se vratio u Beograd. Onda je prionuo na posao. Evo Tejlorovih instrukcija po redosledu važnosti:
Prevrnuti nebo i zemlju da naši prijatelji u jugoslovenskom Generalštabu sprovedu u delo plan o blokadi Dunava;
Dovršiti pripreme oko pobune u Rumiuniji;
Organizovati grupe za sabotažu u Bugarskoj, Jugoslaviji, Grčkoj i Albaniji, koje bi bile spremne da stupe u dejstvo u slučaju da njihova zemlja bude okupirana;
Nastaviti već dobro uhodan rad u Jugoslaviji na podsticanju jugoslovenskih opozicionih stranaka da na Vladu vrše pritisak u korist naše zemlje;
Od svih gornjih instrukcija ona broj 4. je za nas najinteresantnija. Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže.
Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od 16 miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac. Blagodareći ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila Osovine (kao što su TUPANjANIN iz Zemljoradničke stranke i TRIFUNOVIĆ iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da se pruži otpor.
U stvari, iz trećeg priloga će Vam biti jasno da je puč, u velikoj meri TRIFUNOVIĆEVO delo, a da je stvarnu političku podršku izvan stare Vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka – glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku. Ponosim se rezultatima koje, u velikoj meri smatram Tejlorovom zaslugom i zaslugom njegovih glavnih pomagača – poručnicima Mastersonom i Benetom. (...)
.
Trifunovićev izveštaj o puču
.
Bilo je odlučeno da se puč izvede juče uveče, između 19 i 21 č, ukoliko Kralj ne napusti Beograd. Zaverenici su saznali da je Knez napustio Beograd i nisu znali da li je sa sobom poveo i Kralja. Poslali su poruku da se zaustavi voz pod izgovorom da je pruga minirana. Uskoro su se uverili da je Kralj kod kuće i da spava. Izdato je naređenje za vojni pokret u 2 sata ujutru i da se prethodno preseku dve telefonske linije. (Pre presecanja linija Komandantu Ljubljanskog garnizona je naređeno da se u Beogradu i da se prema njemu korektno postupa). Posle toga vojska je zauzela svoje položaje, odnosno:
Upravu grada Beograda,
Radio stanicu i
sva ministarstva.
Tada je general SIMOVIĆ od kuće doveden u Ministarstvo vojske, General MIRKOVIĆ, TRIFUNOVIĆ i izvestan broj oficira koji su čekali na zemunskom aerodromu napustili su aerodrom i otišli u obilazak trupa da bi utvrdili da li je sve u redu. Utvrdili su da je sve u redu i da se ne očekuje bilo kakav otpor. Pobrinuli su se za CVETKOVIĆA i CINCAR-MARKOVIĆA, KOJI SU SE NALAZILI U SVOJIM KUĆAMA. Odveli su ih u Ministarstvo vojno i tamo ih uhapsili. Sve je bilo završeno u 3.30 ujutru. Otpora nije bilo. Zatim je SIMOVIĆ pozvao u Ministarstvo vojno sledeće ličnosti:
Generala PETROVIĆA, Komandanta grada Beograda,
Generala MARINKOVIĆA, njegovog pomoćnika,
KOSTIĆA, Komandanta žandarmerije,
PANDUROVIĆA, Komandanta Dunavske divizije,
Divizijskog generala MIHAJLOVIĆA, Upravnika Vojne akademije, i
Sve Komandante pukova Beogradskog garnizona.
Gore navedene ličnosti su prilikom prethodnih pokušaja da se pridobiju za ideju puča bile, ili uzdržane, ili se nisu izjašnjavale. Međutim, ovom prilikom oni su se, bez rezerve, stavili pod komandu generala SIMOVIĆA. Šef Generalštaba, General KOSTIĆ u vreme moga razgovora nije nađen kod kuće. General PEŠIĆ, Ministar vojni, zbog bolesti je ostao kod kuće, pod stražom. Puč su izveli pukovnici, potpukovnici, majori i kapetani koji su preuzeli komandu nad sledećim pukovima:
Pešadijskim pukom Kraljeve garde,
22. Pešadijskim pukom,
28. Pešadijskim pukom,
Podoficirskom školom,
celokupnom avijacijom i pilotima,
tenkovskim pukom, i
Artiljerijskim pukom u Beogradu.
Između 4 i 4.30 ujutru General SIMOVIĆ je pozvao sve šefove političkih partija i predstavnike Hrvatske stranke koji su se nalazili u Beogradu i u njihovom prisustvu sastavio Kraljevu proklamaciju o stupanju na presto i naimenovanju Generala SIMOVIĆA da sastavi vladu. Proklamacija je odneta u dvor u 5 č ujutru i podneta Kralju na potpis. Odmah posle toga General SIMOVIĆ je obrazovao vladu. U 6 č ujutru Vlada je o puču obavestila sve komandante vojnih formacija u zemlji i oni su taj korak podržali. Svuda u zemlji se održavaju manifestacije kojima narod izražava svoju veliku radost. U zemlji vlada mir. Vlada je privremena. Nigde nije bilo prolivanja krvi.
.
Izveštaj Toma Mastersona o puču
.
U vezi sa izvedenim pučem danas sam dobio sledeće informacije: Radoje KNEŽEVIĆ, profesor iz Beograda, član Izvršnog odbora Demokratske stranke, sa kojim sam, otprilike pre 6 nedelja razgovarao o mogućnosti širenja propagande, izgleda da je razgovarao sa Generalom MIRKOVIĆEM i tom prilikom mu predložio ideju o izvođenju puča.
Pošto su tu ideju detaljno proučili dogovorili su se da predlože Generalu SIMOVIĆU da preuzme rukovodeću ulogu u poduhvatu. On je na to pristao. General MIRKOVIĆ i profesor Radoje KNEŽEVIĆ su se tada obratili Generalu ILIĆU. I on je pristao.
Radoje KNEŽEVIĆ ima mlađeg brata, Žiku KNEŽEVIĆA sa kojim je razgovarao posle razgovora sa Generalom MIRKOVIĆEM. Žika, major po činu, je tada obavio razgovor sa mnogim kapetanima, majorima i potpukovnicima. Sa izuzetkom dvojice-trojice, svi su prihvatili igru. Tada su predložili Žiki da preuzme komandu nad izvođenjem puča, da razradi plan i podeli uloge.
Na zemunskom aerodromu je bilo spremno 300 aviona, a 16 protivavionskih topova i svi tenkovi u Beogradu su bili spremni za akciju. SIMOVIĆ je izdao naređenje u 2 sata ujutru, kada su napustili kasarne na čelu sa Žikom koji je bio na čelu svog konjičkog bataljona. Odmah su zauzeli Ministarstvo vojske i Predsedništvo vlade.
General MIRKOVIĆ, Radoje KNEŽEVIĆ i njihovi pomagači su se u vreme izvođenja ovih operacija nalazili u Zemunu. U 2.30 č stiglo je obaveštenje da su svi vitalni punktovi zauzeti. U Upravi grada zatekli su Upravnika grada kako spava. Probudili su ga i odmah uhapsili. U 4 č ujutru Žika je otišao kući kod SIMOVIĆA obavestio ga da je operacija izvedena i odveo ga u Ministarstvo vojske gde su ga čekali General MIRKOVIĆ i Radoje KNEŽEVIĆ.
Tri hrvatska ministra su došla u Ministarstvo vojske kada ih je General SIMOVIĆ obavestio da udar nije izvršen protiv njih i da se položaj Hrvata neće menjati.
Prilikom izvođenja puča samo su dve stvari izmakle kontroli. Dve čete, ili dva bataljona je trebalo da opkole dva dvora. Međutim, jedan od majora je u poslednjem momentu otkazao, tako da je samo jedan dvor bio opkoljen. Drugi je bio problem sa telefonskim vezama. Izgleda da su postojala dva kabla, a da je samo jedan bio presečen. To je otkrio jedan od oficira-zaverenika kada je ušao u DRINČIĆEVU kancelariju. Telefon je zazvonio u trenutku kada je oficir ulazio. Podigao je slušalicu i ustanovio da se na vezi nalazi Komandant žandarmerije koji je pozvao svoga kolegu Upravnika grada da bi ga pitao zašto se tenkovi kreću ulicama. Oficir mu je odgovorio da je to samo mera predostrožnosti i da slobodno nastavi da spava.
Znalo se da je u ponoć Ministar vojni PEŠIĆ, igrao bridž. Čim se vratio kući pred njegova vrata je postavljena straža. Probudio ga je oficir-zaverenik u 2.30 ujutru. Izgleda da je ministar imao oblogu oko vrata. Rečeno mu je da se odigrala revolucija, da se na čelu snaga nalazi General SIMOVIĆ i da je on, ministar, uhapšen. PEŠIĆ je tada rekao oficiru da ode i kaže SIMOVIĆU da što se tiče revolucije radi po svome nahođenju pod uslovom da njega ostavi na miru.
Na dan 26. marta 1941. zaverenici su saznali da je Knez napustio Beograd i da je Kralj sam u dvoru i da spava. U 4 sata ujutru General ILIĆ je pozvao Komandanta Ljubljane i rekao mu da je naimenovan za Ministra vojske, da je Knez napustio Beograd i da će voz u kome se nalazi stići u njegovo područje negde oko 6 sati ujutru. Njegova je dužnost da Kneza izvuče iz voza po svaku cenu i da ga vrati u Beograd. Komandant Ljubljane je odgovorio da je razumeo naređenje i da će ga izvršiti.
General SIMOVIĆ je podneo listu sa imenima ličnosti koje namerava da pozove u Vladu. Na listi su bili, uglavnom, generali i neki mlađi civili. Zatražen je savet od KNEŽEVIĆA koji je odgovorio da ovo pitanje može da se reši na dva načina: ili da u vladu uđu samo vojnici, ili samo civili. Njegov je savet bio da u vladu uđu predstavnici svih političkih stranaka. General SIMOVIĆ se na kraju s tim složio, pocepao svoju listu i zamolio KNEŽEVIĆA da sastavi listu koja bi obezbedila saradnju svih političkih stranaka.
. . .
|
| |
| |
