Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena sto ne prodje kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjas, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagradjen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu sto puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tudje smrti.

Ivan V. Lalic