Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како, мимо тебе, њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих је склонио на које
заборављено место усред тмине,
у неки изгубљени кут, у ком
неће је твоје њихати дубине.
Ал' ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало да нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.

Р. М. Рилке