Prema prednaju, neke su ličnosti živele fantastično dugo, neke čak i preko 900 godina. To su, svakako preterivanja, ali su u istoriji poznati i pouzdani slučajevi dugovečnosti. Tako, na primer, istorijske ličnosti Svetonije i Plinije navode, u svojim spisima, da je u njihivo doba u Rimu, prilikom jednog popisa stanovništva, bilo 63 osobe koje su imale 110 godina, a 18 do 120 do 140 godina, pri čemu ne navode broj osoba od 100 do 110 godina, kojih je takođe moralo biti. U Engleskoj je 1630. godine bio kralju predstavljen jedan farmer, koji je prema pouzdanim informacijama bio star 147 godina. Umro je kada je imao 152 godine. Zanimljivo je da je jedan njegov unuk živeo 122 godine. Drugi jedan Englez iz tog vremena živeo je 165 godina, a u današnje vreme poznati su čitavi krajevi gde ljudi žive i preko 100 ( Azerbejdžan, gde su neki ljudi živeli i 160 godina, Bila Kamba u Ekvadoru, Balkan u Bugarskoj, neki planinski krajevi u Turskoj ).
U Parizu je 1886. godine, pri popisu stanovništva, bilo prijavljeno 184 osobe stare preko 100 godina, ali samo za 83 od njih postojali su pouzdani podaci.
U našim krajevima pojavljivala su se takođe preterivanja u pogledu broja stogodišnjaka. Neki stariji ljudi smatraju da će biti više uvažavani i poštovani ako kažu da su stariji, pa na svoje godine, dodaju po koju godinu više.
Međutim, među ovim podacima u broju stogodišnjaka zanimljivo je i nešto drugo. Naime, mnogi od ovih stogodišnjaka živeli su bez nekog velikog blagostanja. Od 83 pariška stogodišnjaka, najstariji je bio jedan prosjak(116 godina) i jedna sasvim siromašna žena (112 godina). U Atini je 1884. godine bio smešten u azil za stare jedan čovek, za koga se pouzdano znalo da ima 120 godina, a koji nigde ništa nije imao.
Razume se, iz toga ne bismo smeli postaviti zaključak da je siromaštvo preduslov za dug život. Ali ni preko te činjenice ne bi trebalo olako preći. Posredno to bi moglo biti dokaz da ni obilje samo po sebi nije garancija za dug život.
Navedeni primeri pouzdano utvrđene dugovečnosti su i potpuno uverljiv dokaz da ljudi u velikoj većini mogu stvarno živeti duže nego što sada žive.
Ljudi bi, dakle, uz rad i dovoljno kretanja, uz uredan život, bez alkoholnih pića i duvana, uz umerenu, zdravu i laku hranu, koja sadrži manje masti a više belančevina, ugljenih hidrata (šećera), vitamina i u dovoljnoj količini mineralnih soli, mogli u većem broju slučajeva da žive duže nego sada. Ali na takav život treba da se navikavaju od mladosti i da tako žive do najstarijih dana. Uredan život, uz dovoljno kretanja, i umerena ishrana najbolja su garancija protiv ranog starenja i, sledstveno tome, obezbeđenje dugog života.
