Prilikom komunikacije neki ljudi će dodirivati druge, a biće i onih koji će tu vrstu intimiziranja smatrati neprihvatljivom. To dobrim delom zavisi od sredine u kojoj ste, ali i od ličnih sklonosti.

Recimo, u Francuskoj ili Italiji - kulture koje se smatraju "toplijim" - sasvim je normalno dodirivati sagovornika tokom razgovora, i to će raditi i muškarci i žene (biće i međusobnog dodirivanja između muškaraca), bez ikakvih zadnjih namera i iskazivanja nedoličnih sklonosti. U takvim kulturama, uključujući i Španiju, čest je slučaj i da se ljudi obraduju kad vide dete koje držite u rukama, i da žele da ga pomiluju - i tu nema nikakvih negativnih namera ni ružnih sklonosti, to je samo ideja da deca treba da budu mažena i pažena.

S druge strane, u "hladnijim" zemljama (hladnijim po temperamentu, ne nužno po klimi), kao što je Britanija, muškarci jedan drugog neće dodirivati u toku razgovora; svaki takav pokušaj biće smatran u najmanju ruku nepristojnim. Na fudbalskom stadionu, doduše, dodir je prihvatljiv - onaj muški, zagrljaj uz poljubac - dok se proslavlja gol. Pokušaj istog takvog dodira u, na primer, kafani doneo bi dosta nevolja onome ko to proba.

Kod nas se dodir između muškaraca prilikom komunikacije uglavnom izbegava, slično kao i kod Britanaca - i, opet kao i kod Britanaca, prihvatljiv je dodir na utakmici. Mada, ta vrsta "muškog dodira", kao i pljeskanje po leđima, prihvatljiva je i u kafani, kada se nešto slavi (gol tima za koji se navija, rođenje deteta...). Žene su nešto sklonije međusobnom dodirivanju, barem kada se radi o koliko-toliko bliskim osobama.

Naravno, ovo su bila uopštena pravila - i tamo gde je dodir opšteprihvaćen naći će se uvek i oni kojima je to neprijatno, baš kao što će se i tamo gde se na dodirivanje gleda s neodobravanjem naći neko ko je sklon dodirivanju sagovornika, ili mu dodir jednostavno jako prija