Nekada davno ljudi su se venčavali veoma mladi. Često nisu ni birali oni s kime će se venčati, nego su to određivali njihovi roditelji - u igri su više bili interesi nego ljubav. Danas su stvari, čini se, obrnute. Ljudi u principu sami odlučuju s kime će se venčati (mada roditelji i rodbina koji se ne slažu s izborom svog deteta umeju da zagorčaju život mladencima) i na venčanje se rešavaju sve kasnije.

Neki bi rekli da je to loše, jer bi roditelji trebalo da budu mladi, naročito majke (naravno, ne da budu deca, ali za mlađe žene su i trudnoća i porođaj lakši, plus su i šanse za zdravo dete veće); neki pak imaju drugačije argumente, smatraju da je najbolje da se ljudi ostvare prvo u drugim oblastima, a tek onda, kao zrele i ispunjene osobe, stupe u brak - medicina može pomoći ako trudnoća bude problem, bitno je da bračni partneri budu zaista spremni za brak. Statistike ionako pokazuju da se brakovi između veoma mladih partnera najčešće završavaju razvodom - neko bi se mogao upitati: zašto se onda uopšte venčavati mlad kad ionako neće uspeti?

Zapravo, toliko se često spominje da brakovi između mladih partnera uglavnom ne uspevaju - i sve je to jako lepo argumentovano nezrelošću partnera - da se, kada vidite mlade mladence (u ranim dvadesetim), može desiti da se sa sažaljenjem upitate imaju li oni ikakve šanse. Dobro, mladi su, slatki su, stvarno izgledaju zaljubljeno i srećno - ali imaju li ikakve šanse?

Bez obzira na ono što cinici misle - da, i oni koji u ranoj mladosti stupe u brak imaju šanse da im brak uspe. Naravno da nezrelost može da bude problem, ali ne uvek i nepremostiv problem. Nije sve ni u zrelosti. Pokazalo se da ukoliko su dvoje kompatibilni - što će reći da imaju ista ili slična interesovanja i iste ili slične vrednosti - oni mogu sasvim dobro da funkcionišu. Što se (ne)zrelosti tiče, pa, sazreće zajedno.