Исус се сматра оснивачем хришћанске религије. По њему је религија и добила име. Година његовог рођења представља годину почетка нове ере и новог начина рачунања времена. До недавно се сматрало да су Исус и саме библијске приче мит или легенда. Најновија истраживања показују да је Исус ипак историјска личност, проучавајући дела нехришћанских књижевника из првог века нове ере – Јосифа Флавија и Тацита. Основни извор о животу и раду Исуса Христа представља Нови завет, други део свете хришћанске књиге, Библије (грч. Библија у преводу „Књига"). 

JEVANDJELJE nigde ne govori o tacanom datumu rodjenja ("ovaplocenja") Isusa Hrista. Ne pominje se cak ni koje je godisnje doba tada bilo. "Kada je dosla punoca vremena", kaze o tom istorijskom trenutku apostol Pavle. Evandjelist Luka, koji se smatra najvecim istoricarom medju evandjelistima, tek je nesto konkretniji. Po njemu se rodjenje Spasovo dogodilo u vreme prvog popisa kada je "Kvirnije upravljao Sirijom" i kad "izidje zapovest od cara Avgusta da se popise sav svet". 

Otkuda se onda, i kako, pojavio hriscanski datum Rozdestva 25. decembra (po crkvenom kalendaru), to jest 7. januara (po gradjanskom), i to tacno pre 2.000 godina? 

Prema pravoslavnom teologu Aleksandru Smemanu, koji je napisao knjigu "Tajne praznika", radi se o tome da se sa sirenjem hriscanstva, u vreme pocetka hriscanske ere u grcko-rimskom svetu, istovremeno brzo sirio i poslednji veliki paganski kult Sunca. Sedamdesetih godina treceg veka rimski car Aurelijan je taj kult proglasio za zvanicnu religiju citavog Rimskog carstva. Glavni praznik ove "religije" - Dan nepobedivog Sunca - padao je u dane kratkodnevice, sto je 22. decembra po gradjanskom kalendaru. Kada se rimski car Konstantin, koji je najpre bio idolopoklonik kulta Sunca, pocetkom cetvrtog veka obratio u hriscanstvo Crkva je, da bi pridobila neznabozce, preobrazavala i oplemenjivala paganska verovanja (tako su kod Srba nastale krsne slave). Smatra se da je isti dan kada su pagani praznovali rodjenje Sunca uzet za praznik rodjenja Isusa Hrista "kao istinskoga, duhovnoga Sunca, to jest kao dan ulazenja istinske, duhovne Svetlosti u ovaj svet". 

U doba Hristovog rodjenja kalendarske godine su, inace, brojane od osnivanja grada Rima, dakle nekih sedam i po vekova pre Hristovog rodjenja. Judejski narod iz koga je potekao Hristos i danas racuna godine od datuma stvaranja sveta (po njihovom racunanju, ovo je 5760. godina). Za muslimane ovo je 1388. godina, jer oni svoju eru racunaju od 15. juna 622., kada je njihov prorok Muhamed morao da izbegne iz Meke u Jatrib (Medinu). 

Sto se tice hriscanskih zemalja, par stotina godina posle Hrista, monah Dionisije Mali, rodom iz Skitije, koji je takodje bio i cuven astronom i matematicar, uveo je hriscanski kalendar prema kojem godine behu brojane od one u kojoj se rodio Isus Nazarecanin. Tada je nastao izraz "Leta Gospodnjeg toga i toga", a na latinskom "Anno Domini". 

Ima, medjutim, onih koji smatraju da je Dionisije pogresio u racunanju. On je uzeo 754. godinu rimskoga kalendara za prvu godinu hriscanske ere, tj. za godinu u kojoj se rodio Isus. Medjutim, iako Evandjelja ne navode tacan datum Hristovog rodjenja, u njima se spominje car Irod. To je bio onaj Irod koga su uznemirile reci triju mudraca i koji je naredio da u Vitlejemu sva muska deca ispod dve godine budu pobijena. Iz drugih istorijskih dokumenata zna se da je car Irod umro u aprilu 750. godine rimskog kalendara. Stoga pristalice ove teze tvrde da se 2.000 godina od rodjenja Isusa Hrista dogodilo bar cetiri godine pre ove 2.000. 

Dvomilenijumska istorija hriscanstva prolazila je kroz razna razdoblja. Pocev od onog najvaznijeg u kojem je u ondasnjoj Palestini, na danasnjem tlu Izraela, ziveo, okupljao ucenike, propovedao, cinio cuda i potom bio raspet i vaskrsao sam Isus - Mesija - Spasitelj, koji je za hriscane drugo lice Svete Trojice, odnosno ovaploceni Bog (u telu), Sin "Gospoda Izrailja" o cemu je svedocio Stari zavet. Za njegove sledbenike koji su usvojili dve kljucne zapovesti Novog zaveta: "ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, i svom dusom svojom i svom mislju svojom" i "ljubi bliznjeg svoga kao sebe samog" (a takvih prema "Enciklopediji zivih religija" ima gotovo milijardu, po cemu je hriscanstvo najbrojnija od svih svetskih religija), smrt na krstu i vaskrsenje objavili su da je Bog stavio svoj zalog na Hristovu zrtvu cime je onima koji postuju njegove zapovesti obecao pobedu nad smrcu i ostalim neprijateljima ljudske duse. 

Nekoliko nedelja posle Vaskrsenja prvi Hristovi apostoli okupili su se na praznik Pedesetnice (Duhova) u Jerusalimu i tada su darom Sile Bozje (silaskom treceg lica Svete Trojice - Svetog Duha) postali Crkva, odnosno Telo Hristovo. Od tog dogadjaja hriscanstvo je pocelo da se razvija i van Izraela, pre svega preko Jevreja u rasejanju u ondasnjem Rimskom carstvu. Rimsko razaranje Jerusalima 70. godine posle Hrista ozvanicilo je raskid izmedju ova dva naroda. U potonjim vekovima ove dve vere su postale suparnicke i bilo je mnogo manje Jevreja koji su se obratili u hriscanstvo. U prvim vekovima hriscanske istorije Jevreji su progonili hriscane, a u novijim vekovima hriscanski narodi su se pojavljivali u ulozi onih koji su proganjali Jevreje, o cemu najslikovitije svedoci Drugi svetski rat. 

"Mala sekta unutar judejstva - tako se u grubim crtama moze odrediti polozaj hriscana u Jerusalimu u prvim godinama. Slicnih sekti i zajednica je bilo u prilicnom broju u jevrejstvu ovoga doba. Bilo je to vreme religiozno-politickog budjenja, porasta nada i ocekivanja vezanih za nacionalnu sudbinu Izrailja". Na drugoj strani, mreza sinagoga prekrivala je celo Rimsko carstvo i "postala je neka vrsta Promislju Bozjom pripremljenog puta za hriscansku propoved". "Preko nje", svedoce pravoslavni publicisti - "vest o Hristu, sporovi i sablazni u vezi sa njime bukvalno su za nekoliko godina obisli celu ikumenu". Veci deo te "ikumene" (vaseljene) postaje hriscanski. Evropa i Amerika u celini, Australija vecim delom, a Azija i Afrika delimicno. 

Preobracanje rimskog cara Konstantina bilo je prekretnica u istoriji hriscanstva koje je tada postalo zvanicna religija Rimskog carstva. Od 380. do 1054. godine preobracuju se i drugi evropski narodi. Krstenjem kralja Hlodoveha, Franci (odnosno Francuzi) postaju hriscani. Engleska dozivljava nesto slicno posle 597. godine pod uticajem Avgustina Kenteberijskog. U osmom veku Sveti Bonifacije je pomogao preobracanje Nemacke. 

Na Istoku, Rusija ulazi u hriscansku sferu u X veku, a Moskva samu sebe naziva "treci Rim". Ruska ideja predstavlja nastavak vizantijske u XVIII, XIX i XX veku, pocev od "zracece duhovnosti svetog Serafima Sarovskog, preko prorockog sveta Dostojevskog, smele intuicije ruskih religijskih mislilaca i nebeskog uzleta ruskih pesnika". 

Bile su to epohe, koje su, po recima patrijarha Pavla u ovogodisnjoj Bozicnoj poslanici, "bar u svom glavnom toku za Hrista", stvorile sve ono sto se danas zove hriscanska kultura. "Ona predstavlja pokusaj da se svaki segment licnog, narodnog i drzavnog zivota ohristovi, da nista ne ostane izvan i mimo Hrista", kaze patrijarh Pavle. Gradili su je geniji kao sto su Leonardo de Vinci, Mikelandjelo, Rembrant, Bah, Mocart, Dante, Milton, Dostojevski, Puskin, Paskal, Paster, Pupin, Sestov, Florenski... 

Ali, kroz dvehiljadegodisnju istoriju hriscanstva desavale su se i "mracne, bogoborne i hristoborne epohe", koje su za cilj imale "ubiti Hrista u dusama, izbaciti ga iz svih zivotnih oblasti i postaviti i zacariti nove bogove". Ova vremena su ispisana "krvavim mastilom". Savrseno hriscanstvo su, prema recima velikog ruskog filosofa Nikolaja Berdjajeva, cesto sprovodili nesavrseni hriscani, pa su otuda u istoriji cesti bili i ratovi koje su podsticali upravo krsteni narodi, a neki od njih su se cak i zvali "krstaski" ili "Milosrdan andjeo". U mnogim krstenim zemljama zacarili su se totalitarni rezimi koji su najcesce bili militantni prema drugim narodima. 

Jedan od ruskih filosofa XIX veka, Vladimir Solovjev, smatra da sve price o zlatnim vekovima hriscanstva treba uzeti sa rezervom. "Uopste i u to vreme se vecina hriscana samo spolja, formalno, odnosila prema Carstvu Bozijem, ocekivala je njegov dolazak kao nekakvu cudotvornu katastrofu koja ce se svakako razbuktati ako ne danas, a ono sigurno vec sutra. Ali, bez obzira na sirovost takvog pogleda, sam taj naslucivani bliski kraj sveta s jedne, i jos bliza mogucnost mucenistva s druge strane, odrzavali su tadasnje hriscane na izvesnoj duhovnoj visini i nisu dozvoljavali praktickom materijalizmu da pobedi... Vazna prednost te epohe nad potonjim vekovima sastojala se u tome sto su hriscani bili ono sto su jedino i mogli biti - oni koje proganjaju, a ni u kom slucaju oni koji proganjaju. Uopste, pripadati novoj religiji bilo je mnogo vise opasno nego korisno i zbog toga su nju prihvatili obicno najbolji ljudi, sa iskrenim ubedjenjem i odusevljenjem." 

Ono sto je usledilo, po Solovjevu, dovelo je do toga da su "prema hriscanstvu nagrnule paganske mase ne zbog ubedjenja, vec usled ropskog oponasanja ili nekakvog sebicnog proracuna. Pojavio se tip pretvornih, licemernih hriscana koji ranije nije postojao". Oni su se docnije bas kao i "mnostvo prelaznih, u biti povrsnih i ravnodusnih tipova hriscana" razmnozili a sve je to "prikriveno opstom organizacijom spoljasnje crkve (crkve kao institucije prim. aut.) u kojoj su se sve kategorije izbrisale i pomesale". 

Bez obzira na to, mnogi danasnji hriscani veruju da postoji i druga, stvarna istorija Crkve koju, prema jednom pravoslovnom teologu, "nije stvarala, niti njenu svest izrazavala uboicajeno raslabljena vecina hriscana, niti su to cinili episkopi i klirici - uvek skloni da prave kompromise sa drzavom iz razloga karijere i privilegija - vec licnosti kao sto su Kirilo Aleksandrijski, Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Grigorije Palama i drugi veliki Sveti Oci". 

Hriscanstvo novog doba ugrozavale su pretnje spolja, poput uspona suparnicke vere - islama od sedmog veka nakon sto se prorok Muhamed proglasio najnovijim nosiocem bozanske poruke, ali i raskoli iznutra. Tokom srednjeg veka koji je "u ocima mnogih bio klasican period zapadnog katolicizma, kada je papa bio ravan caru, biskupi jednaki knezevima, a crkva postala znacajan zemljoposednik", izvrsena je prva znacajna podela hriscanstva 1054. godine na pravoslavne i rimokatolike. 

Prema nekim proracunima, pravoslavaca danas ima izmedju 85 i 136 miliona, a rimokatolika izmedju 393 i 550 miliona. Sledi dalje cepanje rimokatolika, pocev od luteranskih protestanata 1517. godine. Broj protestanata se danas krece izmedju 224 i 330 miliona. Pod kraljem Henrijem osmim Engleska crkva je odbila da se pokorava papi i postala samostalna - anglikanska. Protestantski primer sledili su Skotska, Holandija, dobar deo Svajcarske, cela Skandinavija, skoro cela Nemacka i velike sekte u Francuskoj. Danasnja Amerika je "najsekularizovanije drustvo danasnjice i istovremeno i najreligioznije drustvo, opsednuto religijama na nacin na koji to nije bilo nijedno drustvo u istoriji". U Americi i Kanadi danas hriscanstvo egzistira kroz razne svoje ogranke: baptiste, metodiste, kalviniste, pentikostalce, kvekere i druge, a ne malo je i onih koji su izgradili svoju "religiju" na bogoborstvu. 

Svet u kojem danas hriscanska Crkva mora da zivi, po recima Aleksandra Smemana, "bilo da se radi o Istoku ili Zapadu vise nije njen svet, niti je cak neutralan svet, vec je to svet koji dovodi u pitanje samu njenu sustinu i postojanje, svet koji svesno i nesvesno pokusava da svede Crkvu na nekakve zivotne vrednosti, filosofije zivota i poglede na svet, sustinski razlicite, ako ne i suprotne njenom vidjenju i iskustvu Boga, coveka i zivota". 

"Savremena civilizacija ne ustaje protiv Boga, nego stvara jedno covecanstvo bez Boga", pise i Pavle Evdokimov u knjizi "Luda ljubav Bozja", dodajuci: "Kao sto kazu sociolozi 'ateizam se omasovio', a da nije nailazio ni na kakve prepreke... Postati ateista danas nije toliko pitanje opredeljenja, jos manje poricanja, vec prosto ici kud i vecina sveta. Jer, najzad, biti religiozan, ravnodusan ili ateista - to je za prosecnog coveka prosto pitanje temperamenta ili jos cesce pitanje politickog opredeljenja". To je, po recima hriscanskih teologa, ono sto danasnju krizu cini neuporedivo radikalnijom od one koju su izazvali pad Vizantije 1453. godine, turska osvajanja, sovjetski komunizam ili koju ce tek izazvati novi svetski poredak, u cemu tesko da ce pomoci i najnoviji napori ekumenizma. Zbog toga je u hriscanskoj crkvi, pogotovo pravoslavnoj, sve vise onih koji pozivaju na duhovni preporod u trecem milenijumu - novo blagovestenje Hrista, "izvlacenja na povrsinu onoga sto drema: zajednistva i pricesca", posle cega se treba "ukloniti i ostaviti da govori Hristos".