Čuvarkuća – ovako su je nazvali stari Grci i Rimljani koji su njen sok koristili za zaštitu drugih biljaka od štetočina i gusenica.
Idealna je za ljubitelje cveća koji imaju male vrtove i nedovoljno vremena da ih neguju. Osim što učvršćuje kamene ploče domova, u narodu postoji verovanje da čuvarkuća štiti od gromova, oluja, bolesti,veštica i lopova. Gajenje čuvarkuće postalo je popularno krajem 19. i početkom 20. veka. Biljka koja je do tada rasla samo na krovovima ili u šupljinama kamenih zidova, sada ima značajno mesto u kamenim baštama, ili na balkonima koji su okrenuti ka jugu.
Cveta od aprila do septembra, a boja cveta najčešće je crvena, ali može biti i bela, žuta, ili roze. Posle cvetanja, rozeta umire, ali prethodno obrazuje više malih rozeta i tako se nastavlja životni ciklus ove biljke.
Teško je zamisliti biljku skromnijih zahteva od čuvarkuće. Kultivisane forme čuvarkuće (ima ih čak 3.000, neverovatnih su oblika i boja) nešto su osetljivije na vlagu i, za razliku od prirodnih vrsta, sporije se razmnožavaju.
Poreklom je iz Meksika, ali se na ovim prostorima gaji od devetog veka. Iz tog vremena potiču odredbe o seoskim domaćinstvima ("Capitulare de villis”), kojima su Karlo Veliki i njegov sin Ljudevit Pobožni naredili uzgajanje 72 biljke, među kojima je i čuvarkuća. Čuvarkuća i danas nije potpuno istražena biljka i uglavnom se koristi u narodnoj medicini.
Sade se na sunčanom mestu. Gustina sadnje je od 12 do 20 biljaka po kvadratnom metru. Zemlja bi trebalo da bude dobro propusna (najbolja je mešavina zemlje, peska i sitnog šljunka). Zalivanje u normalnim okolnostima gotovo da nije potrebno.
Čuvarkuća je biljka slična aloji. I kod jedne i kod druge biljke upotrebljava se sirovi sveže ceđen sok i koristi se protiv raznih bolesti. U narodu je čuvarkuća poznata kao lek protiv uvobolje. Analizom je utvrđeno da je čuvarkuća bogata antibakterijskim materijama i polisaharidima koji blagotvorno deluju na imunosistem..
