Naša kulinarska tradicija ubraja luk medu zacinske biljke, zacinsko povrce, a ipak bi se mogao uvrstiti ravnopravno sa svim ostalim povrcem jer bi svaki drugi pristup ovom izvrsnom povrcu bio nepravedan. Luk je hrana, zacin i lek. Pa i tada kad ga upotrebljavamo kao zacin, s ozbirom na njegove sastojke, mi se zapravo hranimo, a lekovita svojstva luka, u svom širokom rasponu, ostaju cinjenica, bez obzira na formalan pristup i podelu.
Stari Egipcani uzgajali su luk još pre 4000 godina. Autori se ni do danas nisu složili o njegovom poreklu - potice li iz Azije, Indije ili Avganistana. U jednom se ipak slažu: i Evropu je stigao preko Italije, a naši preci na ovim prostorima uzgajali su ga i koristili u velikim kolicinama.
Luk se za jelo koristi preko cele godine - od lepe bele stabljike u prolece (mladi luk), pa preko razvijene a nedozrele glavice (lukovice) preko leta, do zrele suve lukovice spremljene za zimu. Mnoge domacice pogrešno postupaju kad mladom luku odbacuju nadzemni deo (lišce, perje), jer je ono gotovo jednako vredno kao i podzemni deo stabljike, a dragocen je izvor fitoncida, a antibiotici u njemu sprecavaju razvoj mnogih nepoželjnih mikroorganizama. Velika je razlika u energetskoj vrednosti izmedu mladog luka i dozrelih sušenih glavica, a krece se izmedu 188 kJ (45 kcal) do 1415 kJ (388 kcal) za 100 grama luka. Od hranljivih sastojaka luk sadrži najviše ugljenih hidrata, ali razume se, i tu ima bitnih razlika izmedu mladog luka i dozrelih glavica. Belancevina i masti ima relativno malo.
Medutim, u luku je najvredniji, kako u prehrambenom tako i u lekovitom smislu, sadržaj mineralnih sastojaka i vitamina. Od mineralnih soli najviše ima kalijuma i sumpora te mnogo oligo i mikroelemenata, a od vitamina karotin (provitamin A), vitamine B1, B2, E, H, K, P i vitamin C. Od lekovitih sastojaka najvažniji su glikozidi, etericno ulje koje mu daje karakteristican miris i ukus, rodanovodonicna kiselina, te jedan biljni hormon slican insulinu. Osamdeset do 100 grama svežeg sirovog luka zadovoljava dnevnu potrebu ljudskog organizma za vitaminom C.
Luk je za organizam najkorisniji ako se uzima sirov, ali kako kuvanjem i dinstanjem ne gubi znatnije osnovna svojstva kao drugo povrce, osim delimicno etericno ulje (koje kuvanjem isparava) i vitamin C (koji se kuvanjem rastvara), bolje ga je uzimati kuvanog buduci da sirov deluje nadražajno. Jedino ga ne smemo previše pržiti. Preporucljivo je da u ulje ili maslac dolijemo odmah malo vode, da luk ne potamni, jer je tada teže probavljiv. Crni luk je mnogo blaži od belog, ali je mnogo delotvorniji od praziluka, kozjaka i vlasca, koji imaju gotovo jednaka svojstva kao i luk.
Savremeni autori navode cak petnaest lekovitih svojstava luka i dva puta više oboljenja u kojima se luk može primeniti kao lek. Na prvom mestu valja istaci njegovo diureticno delovanje, posebno ako se uzima sirov ili se pije sok od luka. Sprecava razvoj mikroba, reguliše šecer u krvi, olakšava iskašljavanje, deluje kao laksativ. Luk podstice lucenje želudacnog soka, što pogoduje boljem varenju, svež je siguran lek protiv crevnih parazita, a usitnjen pomešan s medom (u razmeri 1:1) služi za lecenje upornog kašlja i kao preventiva od zakrecenja krvnih sudova. |
