Mak je osušeno seme jednogodišnje biljke maka poreklom iz Azije. Biljka naraste do metar i po, ima velike, duguljaste narovašene ili pilasto nazubljene listove. Cvetovi su vecinom beli, s ljubicastom mrljom pri dnu, ili purpurnoljubicasti, s tamnoljubicastom ili gotovo crnom mrljom. Gledane golim okom, cini se da su plave ili sive semenke maka okrugle, no zapravo su bubrežastog oblika. U kilogramu maka ima oko dva miliona zrnaca. Semenke su gotovo bez mirisa, njihov se orahu slican ukus razvija tek kuvanjem ili pecenjem. Sadrže oko 50 odsto masnog ulja (Oleum papaveris) te proteinske supstance i organske baze, poput alkaloida papaverina.
Mak su poznavali vec neolitski stanovnici Švajcarske. Grci su ga uzgajali kao uljaricu, ali su znali da osušeni sok makove caure (opijum) ublažuje bol. Stare knjige o travama iscrpno se bave sokom maka kao sredstvom za ublažavanje bola, ali spominju i makovo seme kao dodatak hrani. U prvom redu kao zacin hlebu, koji mu daje "sladak i ljubak ukus”.
U srednjoevropskim zemljama mak se uzgaja, po pravilu, samo zbog semenki, dok se u jugoistocnim zemljama kulture maka iskorišcavaju za dobijanje opijuma za medicinske svrhe. Mora se napomenuti da zrele semenke maka ne sadrže, prakticno, nikakve narkoticke sastojke.
Nemlevene makove semenke upotrebljavaju se za posipanje i garniranje malog peciva, na primer, makovica, keksa, prutica i pereca. Mleveni mak služi uglavnom kao nadev za razne savijace, makovnjace, torte, sitne kolace i razna druga slatka jela. Iz makovog semenja presovanjem se dobija makovo ulje. Takvo, hladno presovano makovo ulje je jestivo. | 
