Iako su ovčarski psi, izuzetno uspešno se odgajaju i u gradskim uslovima. Za ukućane predstavljaju ”velike mede” koje mogu da maze i da se igraju sa njima

Upravo zbog svoje inteligencije, ukoliko se dovoljno ne bavite njima može im biti veoma dosadno, a kao rezultat toga, oni često postaju destruktivni. Akita može živeti zadovoljno i u stanu, dokle god im pružate dovoljno šetnji i fizičke aktivnosti. Oni trebaju biti socijalizovani kao štenci kako bi bili prijateljski nastrojeni. On je okretan, lako se obučava, poslušan, ponosan i hrabar. Akite su vrlo dobre sa decom, spremni su na igru sa njima i akciju, ali se uvek preporučuje nadzor nad ovakvim sitacijama.

Akita Inu umeju biti agresivni prema nepoznatim osobama i drugim psima (posebno istog pola). Radije će živeti u kući / stanu, bez drugih kućnih ljubimaca, osim ako su odrasli sa njima. Kod mužijaka je karakteristično da ne podnosi druge pse, tako da se pri šetnjama može imati manjih problema. Naime, Akita definitivno nije pas kojeg ćete pustiti da veselo skakuće u gomili drugih pasa. Kod ženki je ta netrpeljivost puno manja ili je gotovo ni nema. Izuzetno veran svojoj porodici i vrlo nezainteresovan za druge osobe. Kad vam neko dodje u goste, oni se mogu radovati, ali nakon par minuta izgubiće interes i otići svojim poslom.

Istraživanjima i analizama DNK utvrđeno da je Akita je među najstarijim rasama pasa na svetu. Prema istorijatu od 1603. godine u oblasti Akita, psi Akita Matagi (psi srednje veličine za lov na medvede) korišćeni su za borbe pasa. Od 1868., Akita Matagis je ukrštan sa tosom i mastifima. Kao rezultat toga, veličina Akita se povećala, ali karakteristike udružene sa špicevima su nestale. Godine 1908. borbe pasa su zabranjene, ali Akite su bez obzira na to, sačuvane i poboljšane kao velika japanska rasa. Kao rezultat toga, devet najboljih primeraka Akita je 1931. godine proglašeno „nacionalnim blagom". Poštovanje prema svojoj nacionalnoj rasi narod Japana je pokazao i štampanjem markica sa likom Akite „Tachibana" koji je jedan od retkih čistokrvnih Akita koji su preživeli Drugi svetski rat.

Tokom Drugog svetskog rata (1939. – 1945.) psi su korišćeni za pravljenje vojne odeće. Policija je naredila da se uhvate i konfiskujuu svi psi, osim nemačkih ovčara koji su korišćeni u vojne svrhe. Neki ljubitelji su pokušali zaobići ovu naredbu, tako što su ukrštali svoje pse sa nemačkim ovčarima. Po završetku Drugog svetskog rata broj Akita se drastično smanjio i postojala su tri različita tipa: 1.) Matagi akite, 2.) Akite za borbu i 3.) Akite ovčari. To je stvorilo vrlo konfuznu situaciju kod ove pasmine.

Tokom procesa obnove čiste rase posle rata, Kongo – go iz Dewa linije uživao je prolaznu, ali ogromnu popularnost. Mnoge Akite iz Dewa linije, koja je pokazivala karakteristike uticaja mastifa i nemačkih ovčara, vojnici su doneli nazad u Sjedinjene Države. Akite iz Dewa linije, inteligentne i sposobne prilagoditi se na životnu sredinu, fascinirale su uzgajivače u SAD – u i ova linija je razvijana dalje u rasu Američki Akita. Broj uzgajivača je rastao, kao i popularnost ovih pasa.

Američki akita Klub je osnovan 1956. godine, a Američki kinološki klub (AKC) prihvatio je ovu rasu (upis u registar i redovni izložbeni status) u jesen 1972. Međutim, u to vreme AKC i JKC (Japanski kinološki klub) nisu imali uzajamne sporazume o međusobnom priznavanju pedigrea, pa su iz tog razloga vrata bila zatvorena za uvođenje novih krvnih linija u Japan. Zbog toga su Akite u SAD – u postale značajno različite od onih u Japanu, zemlji njihovog porekla. Oni su se razvili kao tip jedinstven u SAD – u, a karakteristike i tip ostali su nepromenjeni od 1955. To je u oštroj suprotnosti sa Akitama u Japanu, koje su ukrštane sa Matagi akitama, radi obnove prvobitne čiste rase. U svim ostalim zemljama osim Kanade rasa je odvojena u: Akita Inu i American Akita.

Posebno značajan segment poštovanja ove rase je i istinita priča o psu Hačiko – simbol lojalnosti u Japanu. Naime, svake godine 8. aprila na ceremoniji na Tokijskoj željezničkoj stanici šibuja (Shibuya), svi ljubitelji pasa odaju poštu lojalnosti Akiti zvanoj Hačiko, vernom ljubimcu doktora Isabura Uena (Eisaburo Ueno), profesora na Univerzitetu u Tokiju. 21. maja 1925. godine, kada je kuja imala osamnaest meseci, doktor Ueno je umro. Sledećeg dana i sledećih devet godina, Hačiko je dolazila na stanicu i čekala ga.

Akita Inu je veliki pas, snažne građe, skladan, sa velikom mišićnom masom i teškim kostima. široka glava formira trougao sa tupim uglovima, sa dugačkom njuškom i relativno malim očima i uspravnim ušima nagnutim napred tako da se nalaze skoro u istoj ravni sa zadnjim delom vrata, što predstavlja karakteristike rase.

Glava je masivna ali u skladu sa telom, pri mirovanju nema nabora. Njuška je široka i crna. Blagi i difuzni nedostatak pigmenta na nosnu i je prihvatljiv samo kod belih pasa, ali crna boja je uvek poželjnija. Njuška je široka, duboka i puna. Usne su crne i ne vise,jezik je ružičast. Vilice nisu zaobljene nego tupe, jake i moćne. Zubi su jaki, pravilno raspoređeni i zbijeni. Ima tamno smeđe oči, relativno male, nisu istaknute, skoro trouglastog oblika. Rub / ivica oka crn i zategnut. Uši su snažno uspravljene i male u odnosu na ostali deo glave. Uši su trouglaste, blago zaobljene na vrhu, široke u osnovi i nisu prenisko postavljene. Ukoliko se gledaju sa strane, uši su nagnute pod uglom napred, iznad očiju, sledeći liniju vrata koji je inače debeo i mišićav i postupno se širi ka ramenima.

Grudni koš im je širok i dubok. Rebra trebaju biti dobro raširena, grudi dobro razvijene. Rep im je veliki i kosmat, postavljen visoko, nošen preko leđa ili uz bok, sa dlakom koja je oštra, ravna i gusta i nema izgled perjanice. Snažnih je prednjih i zadnjih nogu sa ravnim  malim šapama zaštićenim debelim jastučićima.

Krzno im je dvostruko. Poddlaka debela, meka, gusta i kraća od spoljne dlake. Ovo ih čini vodootpornim i otpornim na niske temperature na koje su normalne na severu Japana. Zbog debljine / gustine krzna, rasa zahteva svakodnevno četkanje, kao i posebnu pažnju na visokim temperaturama. Spoljna dlaka je ravna, oštra / kruta.

Ima ih u više boja – poput crvene, žućkasto – smeđe, bele itd. ili čak prugasta. Boje su sjajne i jasne. Beli psi (jednobojni) nemaju masku. šareni psi su u osnovi bele boje sa velikim, podjednako raspoređenim mrljama, koje pokrivaju glavu i više od jedne trećine tela. Poddlaka može biti različite boje od spoljne dlake.

Odrasle jedinke su visine od 61 do 71 cm. Ženke mogu biti teške od 30 do 45 kg, a mužjaci od 35 do 54 kg. Veliki Akita živi 10 – 12 godina.

Skloni su displaziji kukova, kao i poremećajima rada tiroidne žlezde, kako hipotiroidnosti, tako i naslednim autoimunim bolestima. Takođe, naginju imunološkim poremećajima kao što je VKH sindrom (Vogt – Koyanagi – Harada sindrom), inače tipičan za rasu. Prvi simptomi su bolne Oči, oslabljeni vid, sužene zenice, mutne oči promena boje očiju, što vodi do slepila. Tri do šest meseci nakon pojave prvih problema sa vidom, dlaka postaje sve belja kod 90 % pasa, a ta pojava je kod nekih ograničena samo na lice. Takođe, kod otprilike polovine broja pasa javlja se i bleđenje kože, posebno na kapcima, jastuićima, usnama, nosu i mošnicama. Lečenje se uglavnom orijentiše na probleme sa očima, budući da je depigmentacija dlake i / ili kože više estetski problem, a sprovodi se kortikosterodoima, kapima za oči, sredstvima za smanjenje bola i ako je potrebno injekcijama steroida.

Akite naginju kožnim problemima, kao što je SA ili poremećaj u radu lojnih žlijezda. U tom slučaju žlezde ne luđe dovoljno loja, pa dlaka opada, a na leđima se stvaraju srebrnkaste ljuskice. Ovaj je poremećaj takođe nasledan i ne može se izlečiti do kraja, jedino se može ublažiti održavanjem česte higijene dlake i kože i kvalitetnim odgojom (ishrana, higijena)