Svake godine 14. februar, među pravoslavnim Srbima, slavi se kao danSv. Trifuna. Veruje se da Sv. Trifun štiti sela i naselja od grada i poplava, odnosno da je čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik jer je Sv. Trifun zaštitinik i slava vinogradara i gostioničara.

Negde, u nekim krajevima, ga zovu Sveti Tripun, Zarezojlo, Zarezan ili Orezač. Na taj dan, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika, vinogradari po prvi put u novoj kalendarskoj godini, odlaze u vinograd i počinju da orezuju lozu u svojim vinogradima. “Valja se” da se na dan Sv Trifuna poreže barem jedan čokot vinove loze u vinogradu Veruje se i da Sv Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Veruje se i da sa ovim danom počinje proleće, da se budi priroda i ljubav kod ljudi. Ako na Sv Trifuna pada kiša, rodiće šljiva.. U narodu je za Trivundan vezano mnoštvo raznih običaja i priča. Sneg može još uveliko da iznenadi ali se to smatralo berićetnim pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26,II) iako je već sutradan,  15. februara, Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani i onda, ako oceni da će potrajati zima, vrati u pećinu da nastavi svoj zimski san.

Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, živeo je u trećem veku posle Hrista. Roditelji su mu bili siromašni, tako da je kao dete za koru hleba čuvao guske bogatih  meštana. Jedna od legendi kaže da je “još od detinjstva na njemu bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove”. Za ove njegove sposobnosti saznao je i tadašnji rimski imperator Gordijan čija je kćerka Gordijana toliko duševno poremetila da joj niko od najboljih lekara nije mogao pomoći. U takvom stanju, kaže hrišćanska legenda, jednom iz nje progovori zli duh koji ju je bio poseo da njega niko iz nje ne može izagnati osim Trifuna. Nije, medjutim, rekao o kom se Trifunu radi pa je car redom dovodio mnoge tog imena dok “po Božjem promislu”, u maloazijskoj Frigiji ne pronadjoše skromnog mladog guščara  Trifuna. Dovedoše ga u Rim, gde je uspešno izlečio devojku i car ga, naravno, bogato nagradi, ali je ovaj, u povratku kući, usput sve dragocene darove razdelio sirotinji. Kada se vratio u svoje selo nastavio je da živi kao i ranije, čuvajući guske ali i u sve dušnijim molitvama i sve većoj pobožnosti. Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dakije, veliki protivnik hrišćanstva, naredi da ga bace u tamnicu i stave na najveće muke  Trifun je bio ljuto mučen zbog svoje odanosti Hristu. No on podnese sva mučenja i s velikom radošću, govoreći: “O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!” .Pored velikog mučenja kojem je bio izložen Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je posečen mačem. I pred smrt, “Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250-e godine” napisao je Sveti vladika Nikolaj.

Prema drugoj verziji crkvenih predanja, Svetog Trifuna je proganjao i mučio jedan carski namesnik, naredjujući da ga konji bosog vuku preko trnja i kamenja, a Bog ga je uzeo pre samog čina pogubljenja.

Đorđe  Jančić